TUŽIBABA U KUĆI

i poslednji od šest skečeva iz serije:

Mali problemi, - (dramski tekst za mlade)

 

(U prostoriji se nalaze dvoje dece sa tatom i tetkom koji sede za kuhinjskim stolom.

Dok tata i tetka ispijaju kafu, dečak devojčicu drži za kragnu jednom rukom, dok se drugom rukom sa devojčicom otima za pismo).

 

Milan:

Tata, uhvatio sam tužibabu!!!

 

Maja:

Milane, puštaj i mene i moje pismo.

Ko ti je rekao da treba da čitaš moje pismo, sram da te bude!!!

 

Marko:

Dobro, ko je sad ovde veća tužibaba?

 

Verica:

Po onome što sam čula, Maja je napisala pismo deda mrazu koje se Milanu nije svidelo.

 

Maja:

Naravno da mu se nije svidelo kad sam njega prvog optužila.

 

Milan:

Eto, vidite da je tužibaba!!!

Sve je htela da nas ogovara kod deda mraza, ali ja ne dam da to pismo ode u poštu!!!

 

Marko:

I, dobro, Majo, šta si tačno tražila od deda mraza?

 

Maja:

Tražila sam da mi za Novu godinu pokloni kuću u kojoj ću sama da živim.

 

Verica:

A ko će da ti sprema jelo?

 

Maja:

Sve sam ja to lepo smislila.

Ti ćeš tetka da mi spremaš jelo, a tata će da mi ga donosi.

 

Milan:

Rekla je da mama i ja ništa ne valjamo.

 

Marko:

A šta je sa tetkom i sa mnom?

 

Maja:

Vi ste super.

Samo je problem u tome što je tata odabrao pogrešnu mamu za nas, a tetka je odabrala pogrešnu sestru.

 

Verica:

Ne, ne, mama je odabrala tatu, a ja sam od mame starija čak pet godina, tako da ona mene nikako nije mogla odabrati.

 

Milan:

Neka vam samo kaže šta je planirala da radi u toj njenoj kući.

 

Maja:

broj 1. planirala sam da mi mama ne upada stalno u reč.

broj 2. Planirala sam da nedeljom moju simpatiju Mišu zovem na sok i kolače.

I najvažniji broj 3. Planirala sam da mi Milan više ne krade lutke, a da me mama ne sluša dok sa drugaricama pričam na telefon.

 

Milan ogorčeno:

Hej, ja nisam devojčica da ti kradem lutke, a to što ih ti stalno gubiš, nije moj problem.

 

Verica:

Kad ti mama sluša razgovore ako svi znamo da po ceo dan nije u kući?

Maja: Već tri puta sam je uhvatila da se šunja oko telefona dok ja pričam.

 

Marko:

Au, Majo, pa nemaš ti valjda neke tako strašne tajne koje mama ne sme da čuje?

 

Maja:

Nemam strašne tajne, ali hoću slobodno da živim i dišem.

 

Verica:

E, to o slobodnom životu i disanju je čula od njene drugarice Milice koja ima trojku iz vladanja.

 

Milan:

I šta bi bilo da je pismo stiglo do deda mraza?

Svi bismo završili u TV dnevniku.

 

Maja:

Deda mraz nije izdajica!!!

Sramota što sumnjaš u njega!!!

 

Verica:

I kako bi bilo Majo da ti odustaneš od ovog pisma?

 

Marko:

Da, Majo!!!

Deda mraz ne može da misli samo na tebe.

Živi veoma daleko i pored svih poklona koje treba da nosi tebi i tvojim drugarima, ne može još i da ponese čitavu kuću.

 

Maja:

Ne mora da je nosi.

Može ovde da je napravi.

 

Verica:

Ako za to čuju tvoji drugari, rećiće da si sebična, da tražiš više od njih i da misliš samo na sebe.

 

Maja:

Ja nisam sebična!!!

 

Milan:

A još ako svi čuju da je htela da postane tužibaba...

 

Maja:

Neću da postanem ni tužibaba!!!

 

Marko:

Zato drugi put dobro razmisli, pa tek onda deda mrazu napiši pismo.

 

Maja:

Pristajem ako o ovome ništa ne kažete mami.

 

Verica:

Naravno da joj ništa nećemo reći, jer bi u tom slučaju postojala velika opasnost...

 

Milan, Marko i Verica u glas:

Da i mama napiše pismo deda mrazu u kome će ogovarati ukućane.

 

 

TETKA NAM SE OZBILJNO ZALJUBILA

     

(Mama, njeno dvoje dece i njihova tetka sede za stolom i razgovaraju).

 

Verica:

Vas dvoje ste mali nezahvalnici!!!

 

Snežana:

Zašto su nezahvalni?

Pretpostavljam da im je postalo malo što im kuvaš kafu, pa bi možda hteli da ih unaprediš i prirediš im poneko crno vince?

 

Maja:

Mama, stvar je ozbiljna.

Tetka se zaljubila u našeg nastavnika srpskog jezika.

 

Snežana:

Auuuuu, užas, zar nisi mogla da nađeš neko bolje rešenje, pa da se zaljubiš u kolegu iz firme u kojoj radiš?

 

Milan:

O, mama, to ti baš i nije neko rešenje.

 

Maja:

Da, da, jer su naša tetka i oženjeni direktor jedini radnici te firme.

 

Verica:

Dobro, deco, u čemu je zapravo vaš problem?

 

Milan:

Ne, tetka, problem je tvoj, a naša je samo nezgoda.

 

Maja:

I sastoji se u tome da moramo da crvenimo kad god tetka dođe po nas u školu.

 

Snežana:

Aha, a da li bi taj nastavnik negde mogao da se sakrije u vreme odlaska iz škole?

 

Milan:

Ne, mama, on se tada namerno otkrije.

 

Verica:

Da, tada se namerno otkrije, pošto nam je to jedini način da se vidimo.

 

Milan:

Tetka, ti si stvarno slučaj za žaljenje.

Već tri godine ste ti i nastavnik zaljubljeni jedno u drugo, a vreme odlaska iz škole je jedini način da se vidite!!!

 

Maja:

Uh, dovoljno mi je što moram da crvenim zbog moje simpatije Miše, pa još moram i zbog tetke.

 

Snežana:

Ok, deco, zar ne biste mogli da tražite promenu nastavnika srpskog jezika?

 

Maja:

I da kao razlog navedemo stidljivost dvoje odraslih ljudi?

 

Milan:

Ne dolazi u obzir da menjamo nastavnika!!!

To je jedini nastavnik jezika koji iz principa ne deli jedinice!!!

 

Verica:

Au, šta sam dočekala, da mali sestrići i pogubljena sestra rešavaju moje ljubavne probleme!!!

 

Snežana:

E, Verice, Verice, da si mene slušala, do sada bi iza sebe imala već dva uspešna braka!!!

 

Verica:

Ooooo, zar je uspešan brak onaj koji u proseku ne traje duže od godinu i po dana?

 

Milan:

Nego, mama, imaš li ti neko ozbiljno rešenje problema po prvi put u životu?

 

Snežana:

Naravno da imam.

Za vikend ću tog vašeg nastavnika pozvati na ručak.

 

Maja:

I ko će skuvati taj ručak, komšinica Desa ili komšija Sima?

 

Verica:

Da, da, Majo, dobro pitanje, jer ću ja biti previše istraumirana za kuvanje ručka.

 

Milan:

Čuj, da ga zoveš na ručak, pa taj čovek ne zna ni ko si ti.

 

Maja:

Potvrđujem!

Nastavnik Mile za našu tetku smatra da nam je mama.

 

Milan:

Razumljivo, pa neće da se upusti u vezu sa ženom za koju veruje da ima dva problematična deteta.

 

Snežana:

Eto, saznaće u petak.

Tada ću prvi put u životu otići u školu na roditeljski sastanak.

 

Maja:

Blago nama sa tobom mama!!!

 

Verica:

Prvi ručak u životu

 

Milan:

Prvi roditeljski sastanak otkad znamo za školu...

 

Maja:

Zato više ne predlaži ništa

 

Verica, Maja i Milan u glas:

Da ne preteraš sa prvim životnim poduhvatima za samo nedelju dana.

 

ŠKOLA IZ BAJKE

 

(Mama, tetka, Milan i Maja sede za stolom(.

 

Mama:

Čujem da ste danas u školi organizovali pobunu.

 

Maja:

Mama, ti uglavnom čuješ ono što ne bi trebalo da čuješ.

 

Tetka:

Dakle, bunili ste se ispred zbornice sve dok vas direktorka nije primila?

 

Maja:

Tačno, dosadila nam je sadašnja škola.

 

Mama:

I, šta biste vi da menjate?

 

Milan:

Tražimo nova dva predmeta.

Prvi predmet je Dečije mišljenje, a drugi je Dečija nauka.

 

Maja:

Izbacila bih fizičko.

Nastavnica nas stalno grdi što zabušavamo i po pola časa ostajemo u svlačionici.

 

Milan:

Ako ukinemo fizičko, kosti će mi zarđati pre vremena!!!

Ja bih Izbacio likovno.

 

Maja:

Nećemo izbaciti likovno.

Ja obožavam da crtam.

 

Milan:

Obavezno ukinuti matematiku!!!

 

Maja:

Slažem se.

Nastavnica mnogo viče, pa ne znaš da li više boli glava od matematike ili od njenog vikanja.

 

Tetka:

A čime bi se bavili predmeti Dečije mišljenje i dečija nauka?

 

Maja:

Na predmetu dečije mišljenje bismo svakom nastavniku govorili šta nam smeta kod njega.

Na predmetu Dečija nauka bismo mi nastavnicima držali časove na kojima bi mnogo mogli da nauče.

 

Milan:

O tome kako da budu ljubazniji, da nam ne upadaju u reč i da ne viču na nas.

 

Maja:

To znači da bi nam nastavnici postali mnogo zahvalni, jer bismo od njih napravili prave, pravcate ljude.

 

Mama:

Hoćete da kažete da nije imao ko da ih izvodi na pravi put, pa su čekali da vas upoznaju?

 

Maja:

Nećemo mi ništa da kažemo.

Ipak, ispada da su baš čekali da nas upoznaju.

 

Tetka:

A šta biste postigli predmetom Dečije mišljenje?

 

Milan:

Da tokom školske godine mi ocenjujemo nastavnike, pa ko dobije najslabiju ocenu...

 

Maja i Milan u glas:

Na kraju godine leti iz škole.

 

Mama:

Nego, šta je direktorka na kraju rekla?

 

Milan:

Mnogo se smejala.

 

Maja:

Rekla je da smo prvo trebali da postignemo bolji dogovor, pa tek onda da dođemo kod nje na sastanak.

 

Tetka:

Tačno tako Majo, jer kako ja vidim stvari, vas dvoje biste se vrlo brzo potukli  u toj vašoj novoj školi.

 

Maja:

Kako bismo se potukli ako smo skupili hrabrosti da dignemo bunu?

 

Mama:

Tako što bi Maja da izbaci fizičko, a Milan likovno, dok Milan ni slučajno ne bi da izbaci fizičko, a Maja likovno.

 

Tetka:

O tome očigledno nisu razmišljali!!!

 

Maja:

I, šta ćemo sad?

 

Milan:

Da pišemo predsedniku države.

On nam se sigurno neće smejati.

 

Maja:

A, ne, ne!!!

Dosta je meni pisanja pisama za ceo život!!!

 

Mama:

Imam predlog.

Prvo se dogovorite šta ćete tačno uvesti, a šta ukinuti od predmeta.

 

Tetka:

Zatim napišite bajku o novoj i lepšoj školi koju ćete objaviti u školskom časopisu.

 

Mama:

I tek tada ćete, kao slavne školske ličnosti...

 

Mama i tetka u glas:

Ponovo ići kod direktorke na razgovor.

 

PUT OKO SVETA OD NAJMANJE GODINU DANA

 

(Mama, njeno dvoje dece i njihova tetka sede za stolom i razgovaraju.

Tetka Verica na sto spušta gomilu novina i predaje ih Snežani).

 

Snežana:

Hej, ljudi kakva je ovo gomila novina?

 

Maja:

Ništa strašno mama, samo smo ti doneli predloge sa destinacijama.

 

Verica:

Snežo, imaš veoma kreativnu decu.

Imaju ideju da te pošalju na put oko sveta od najmanje godinu dana.

 

Snežana:

Ohooooo, a o čijem ću trošku putovati?

 

Milan:

Recimo da možeš lako pronaći sponzore za takvu ideju.

 

Snežana:

I ti, smatraš da sponzori u današnje vreme niču na nekoj grani?

 

Verica:

Zapravo, Snežo, deca nemaju hrabrosti da ti kažu da ih opterećuje tvoje zvocanje.

Zato su smislili ovaj put oko sveta.

 

Milan:

Ipak smo zaboravili da kažemo da može i na više od pet godina.

Godina dana je samo krajnje rešenje.

 

(Maja otvara jedne novine i Snežani pokazuje željeni članak).

 

Maja:

Evo mama, vidi ove novine.

Ovde piše da brod kreće za tri nedelje.

 

Snežana:

Žalim slučaj, bojim se plovidbe morem.

 

Milan:

Eto onda prilike da te tvoj psihoterapeut oslobodi tog straha.

 

Snežana:

I da mi za to vreme direktor napiše otkaz.

 

Maja:

Mama, za ime sveta, pa neće te terapeut osam sati dnevno oslobađati straha.

 

Verica:

Uf, kad malo bolje razmislim, Sneža je prilično zahtevna po pitanju oslobađanja...

 

Snežana:

Verice, pazi šta pričaš pred maloletnicima.

 

Verica:

Eeeee, baš imam na koga da se ugledam.

Ti zaboravila da paziš kako se ponašaš, pa tako i ja zaboravila da pazim šta pričam.

 

Maja:

Dobro mama, možeš onda putovati avionom.

 

Snežana:

Opet žalim slučaj.

Pored plovidbe morem se bojim i visine.

 

Verica:

Da, da, uglavnom su tako plašljivi ljudi koje vadi jedino hrabrost na jeziku.

 

Milan:

Mama, da li to znači da otpada i bilo kakav put vozom i autobusom?

 

Maja:

Naravno da otpada ako se pored svega boji autobuske prašine i zvuka lokomotive.

 

Snežana:

Uozbiljite se konačno!!!

Predlažem da negde daleko otputujem u mislima.

Samo mi recite kada da krenem.

 

Maja:

Kad god ti se učini da bi zvocanje mogla zameniti dubokim mislima.

 

Verica:

E, pošto moja seka ne zna tačno kada šta treba da joj se učini, neka to bude dok...

 

Maja i Milan u glas:

nam tetka kuva kafu, daje pomalo crnog vina i priprema nas za noćni provod u diskoteci.

 

ODLOŽENO SPAVANJE

 

(Mama, njeno dvoje dece i njihova tetka sede za stolom i razgovaraju.

Tetka Verica u ruci drži koverat sa tek pristiglom molbom).

 

Verica:

Snežo, stigla je molba za tebe.

 

Snežana:

Kakva molba, pa ja nisam pravnik ili direktor neke firme.

 

Verica:

Eto, tvoja deca baš nisu imala hrabrosti, pa su ti napisala molbu.

 

Snežana:

Oh, ovde hrabrosti sve manje, a haosa sve više.

Koliko se ja sećam, u dobra stara vremena, tamo gde nije bilo hrabrosti, nije bilo ni haosa.

 

Maja:

Ok, mama, pusti tetku da ti pročita našu molbu.

 

(Verica čita molbu).

 

Verica:

Poštovana mama!!!

Molimo vas da nam omogućite odloženo spavanje svakog produženog vikenda, odnosno, od četvrtka do nedelje.

Time ćemo postati društveno prihvatljivija deca.

Uz svu zahvalnost, vaši Maja i Milan.

 

Milan:

Stvarno smo našli kome ćemo da persiramo.

 

Snežana:

Dakle, smatrali ste da će me odobrovoljiti vaše zvanično obraćanje?

 

Milan:

Ma, ne, samo smo hteli šire da se obrazujemo i vidimo kako je to obraćati se voljenom roditelju na starinski način.

 

Snežana:

Dobro onda.

Čemu odloženo spavanje, pa još i produženi vikend?

 

Maja:

Hteli bismo da se naskačemo ko ljudi i izbacimo iz sebe svu negativnu energiju.

 

Snežana:

A gde biste to da skačete?

U Siminom vinskom podrumu?

 

Verica:

Ne draga.

zar ne shvataš da deca žele da idu u diskoteku?

 

Snežana:

U diskoteku od četvrtka do nedelje, a moliću lepo, koje je to vaše tačno predviđeno vreme za skakanje?

 

Maja:

Oh, to smo zaboravili da napišemo u molbi.

Hteli bismo zbog odlaska u disko da odložimo spavanje za najmanje tri sata.

 

Snežana:

E, ako čujem negde da postoji nagrada za skromnost, kandidovaću vas.

 

Milan:

Hajde, mama, što si na kraj srca!

Zar nije bolje da idemo u noćni provod nego da gledamo rijaliti?

 

Maja:

Da mama, treba da budeš ponosna što ne volimo da gledamo rijaliti i što smo u tom pogledu prava retkost među našim vršnjacima.

 

Snežana:

Pretpostavljam, još ponosnija što ćete se iz noćnog provoda vraćati sa podočnjacima i takvi petkom ići u školu?

 

Verica:

Ko kaže, Snežo, da svakog petka moraju ići u školu?

Recimo, da svakog drugog petka možemo srediti neku temperaturu.

 

Milan i Maja u glas:

Živela temperatura svakog drugog petka!!!

 

Snežana:

Dobro, deco, znate da vam ništa ne mogu odbiti.

Samo, šta ako se nastavnici sete vaše smicalice?

 

Maja:

E, mama, mama!!!

Baš si naivna!!!

 

Milan:

Dok nastavnici shvate suštinu problema temperature petkom…

 

Milan i Maja u glas:

mi ćemo već uveliko završiti osnovnu školu!!!

 

KLINCI I CRNA KAFA

 

(Za stolom sede mama, njeno dvoje dece i njihova tetka.

Pred tetkom se nalazi velika šolja, a pred decom dve male šolje za kafu koju ispijaju sa uživanjem).

 

Snežana:

Dobro, šta ja to vidim?

 

Milan:

Ooooo, mama, pa zar mi moramo da ti kažemo šta vidiš?

 

Maja:

Zašto da joj ne kažemo?

Sigurno se još nije razbudila.

 

Verica:

Dakle, vidiš tri ravnopravne osobe koje piju crnu kafu:

Jedna velika i dve male šolje...

 

Maja:

I zar se to zove ravnopravnost?

 

Snežana:

Dobro Verice, jesam ja tebi na čuvanje poverila dva deteta ili dvoje odraslih ljudi?

 

Verica:

Čuvanje od kafe, za to još nisam čula!!!

 

Snežana:

Čuješ li ti mene?

Maloletnoj deci si dala da piju kafu bez šećera!!!

 

Milan:

Izvini, mama, nije bilo šećera u kući, a sa čokoladom nam se baš i nije svidelo da pijemo kafu.

 

Maja:

Da, da, pa smo tako morali da se odlučimo između kafe sa biberom i obične kafe, jer su kafa biber i čokolada sve što smo od namirnica imali u kući.

 

Snežana:

Sram da vas bude, nemoj da vas čuju iz Centra za socijalni rad!!!

 

Verica:

Pobogu Snežana, zar misliš da bi ti pravili probleme samo zato što u nedelju ujutru u kući nisi imala ništa osim bibera, kafe i čokolade?

 

Milan:

Ohhhhh, tetka Verice, pa mogla bi i ti da se nađeš u problemima sa Centrom za socijalni rad.

 

Verica:

Sram te bilo, nezahvalniče jedan!!!

Zar da se nađem u problemima ja koja vam već tri godine krišom kuvam crnu kafu?

 

Maja:

Tetka, nije problem u tome što nam kuvaš kafu, nego što nam ne daješ veću dozu.

 

Snežana:

Strašno, strašno, izgleda da ću svo troje morati da se odreknem!!!

Oni već tri godine piju kafu i još traže da im se poveća doza!!!

 

Milan:

Hej, mama, u tom slučaju ne zaboravi na posledice.

 

Verica:

Da, da, ako se odrekneš rođene sestre i dvoje dece, bićeš najveći negativac u gradu!!!

 

Maja:

...pa ćemo tako nas troje i protiv svoje volje morati da okrećemo glavu od tebe.

 

Snežana:

Znači, to su vaši razlozi zbog kojih moram da se pomirim sa većom dozom?

 

Verica:

Naravno, Snežo.

To je odličan način da kroz povećanje šoljica za kafu pratiš odrastanje svojih mezimaca.

 

Milan:

Bravo tetka!

Ti si prava osoba za otvaranje firme:

„Odličan način“.

 

Snežana:

Eeeeeeee, blago omladini i odraslima koje će unazaditi ta tvoja firma!!!

 

Maja:

Zašto mama tako govoriš; pa zar ti nisi najveći zagovornik...

 

Maja, Milani Verica u glas:

kreativnijeg i drugačijeg života, punog iznenađenja!!!

 

 

DA LI MI SADA VERUJEŠ?

Prvi drug:

Hej, imam nešto da ti kažem, ali da niko drugi ne čuje.

Drugi drug:

Šta opet da mi kažeš?

Po koji to put za danas, za ovu nedelju?

I koliko glasno?

Prvi drug:

Zašto se ponovo ljutiš?

Drugi drug:

Hm, a zašto ti uvek ponavljaš istu pesmu?

"da ti nešto kažem, pomalo preglasno i da niko ne čuje".

Prvi drug:

Nisam valjda zaslužio da u mene potpuno izgubiš poverenje?

Drugi drug:

Ni ja nisam zaslužio da uvek slušam istu priču posle koje radiš sve po starom.

Prvi drug:

Zar ipak ne primećuješ neku promenu na meni?

Drugi drug:

pa, ili sam ja previše rasejan, ili promena nije dovoljno očigledna...

Prvi drug:

Čoveče, konačno sam se zaljubio, onako, stvarno!

Drugi drug:

Aha, a sutra ćeš se zaljubiti još stvarnije, samo u neku drugu?

Prvi drug:

Ma neeeee, Olja je prava, više me nijedna ne zanima.

Znaš ono, kad zaboraviš sve gluposti iz prošlosti.

Drugi drug zbunjeno:

Da, stvarno zvučiš drugačije, zanesenije.

Prvi drug:

Ono, kad sam joj prvi put čuo glas, ostao sam bez reči, kao da me je nešto preseklo.

Drugi drug:

I, kakva je povratna reakcija?

Nadam se da glupost nije prvo što si joj rekao.

Prvi drug:

Da, bili smo ljubazni jedno prema drugom, mada malo zbunjeni.

Drugi drug:

Ti bio zbunjen, pa ili sanjaš, ili si se stvarno promenio.

Prvi drug:

Onako, kao da su mi se odsekle noge od uzbuđenja.

Drugi drug:

I, onda si pao u nesvest od zanosa...

Prvi drug:

Ma, ne zezaj, stvarno sam se zaljubio.

Čuo si za ljubav na prvi pogled, slušanje, tako nešto...

Drugi drug:

Znači, više nema glupiranja u društvu i maštanja o dve-tri devojke?

Prvi drug:

Koje dve-tri devojke, osećam se kao da tek sad počinjem da živim.

Drugi drug:

Ma, vidi, vidi pesnika u mom najboljem drugu!

E, baš mi je drago zbog tebe.

Prvi drug:

Pozvao sam je na kafu.

Obećavam ti da ću te pozvati da nam se pridružiš, samo dok se nas dvoje malo bolje upoznamo.

Drugi drug:

Ma, nigde ja ne žurim.

Prvi drug:

I, da li mi konačno veruješ?

Drugi drug:

Verujem ti trenutno, a za konačno ćemo tek da vidimo.

Prvi drug:

Znam, poverenje se teško gradi, a lako ga je izgubiti.

Drugi drug:

Kako god, imam osećaj da si okrenuo novi list i čestitam ti na tome!

Prvi drug:

Hvala u ime našeg drugarstva...

Zajedno oba druga:

i velikih ljubavi koje će nas zauvek promeniti!